Ђорђе Вајферт, од оца Игњата и мајке Ане, родио се у Панчеву. Живео је у имућној панчевачкој породици индустријалаца. Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века. Био је трговац и произвођач пива. Свог сина Игњата послао је у Минхен да би радио у тамошњим пиварама и изучавао занат. После Игњатовог повратка граде још већу пивару која постаје највећа на Балкану, и која је постојала све до 2008. године. Током 1865. године Вајфертови изнајмљују и постојећу пивару у Београду.
Ђорђе Вајферт је у Панчеву похађао немачку основну школу и мађарску средњу школу, после чега га отац шаље у Будимпешту у Трговачку академију на даље школовање, а онда и на усавршавање у Вајенштофен, поред Минхена, где апсолвира Велику пиварску школу. После дипломирања 1872. године, Ђорђе одлази у Београд да би помогао оцу у послу и заједно граде нову пивару на Топчидерском брду.
Ђорђе Вајферт се 1873. године оженио Маријом Гиснер.
Као велики добротвори, отворили су велико панчевачко католичко гробље, где су и данас посмртни остаци чланова породице Вајферт, саградили панчевачку католичку Цркву Свете Ане и још многе друге јавне и добротворне установе.
По одласку из Панчева (тада Аустроугарска) за Београд 1872. године одмах се активно укључио у јавни живот поново успостављене Кнежевине Србије. Годину дане пре избијања Српско-турског рата 1876-78, Ђорђе Вајферт је поклонио новац из фонда за куповину топова за српску армију. Током рата Вајферт се придружио српској војсци као добровољац и био је у служби при коњици. За показано јунаштво у српској војсци примио је орден за храброст. По његовој жељи, од свих медаља и признања које је добијао за живота, једино је ова медаља заједно са њим отишла у гроб.
Вајферт није био члан ниједне политичке партије, увек се трудио да служи као баланс у узбурканом политичком животу тадашње Србије.
Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Не само да је основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.
Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
Током 1929. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво. Вајферт донира и изградњу зграде Српске академије науке и уметности.
Године 1923. је поклонио своју збирку у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету.
Од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.
Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара, а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.
Поред пиваре коју је његов отац сазидао код „Мостара“ у Београду, а коју је касније јако проширио, купио је и рудник мрког угља код Костолца, рудник бакра у Бору и рудник каменог у Подвису, чему придолази још и златни рудник у Светој Ани, те је на тај начин постао творац модерног рударства у Србији. У своје време био је највећи индустријалац у Југославији.
Од 1890. он је гувернер Народне банке Србије, те стекао великих заслуга у одржању вредности динара и олакшању кредитних послова у Србији. Гувернер је био у периоду 1890-1902 и 1912-1926. Извео је и претварање народне банке и емисиону установу Краљевине СХС, као и замену круна у динаре.
Био је и председник Управног одбора Самосталне монополске управе Краљевине Србије у периоду 1895-1900. година.
Волео је тркачке коње. Омиљени коњ му је био Фантаст. Улагао је доста у ергеле и коњички спорт.
Највећа пивара на Балкану која је постојала све до 2008. године
Спомен-плоча Ђорђу Вајферту на згради Народне пиваре у Панчеву.
Представља утврђено непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја, аутора Светлана Каровић Деранић, настало 2013. године. На плочи је натпис: Ђорђе Вајферт, 1851–1937, Почасни грађанин Панчева, Ротари клуб Панчево, 2013.
Плоча је постављена на згради најстарије пиваре на Балкану у спомен на Ђорђа Вајферта који је био једна од најзначајнијих личности у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Велики хуманиста, добротвор и задужбинар, оставио је немерљив траг у српском банкарству, индустрији и рударству.
Рељеф св. Ђорђа на згради Народне пиваре у Панчеву.
Представља утврђено непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја.
Рељеф на згради пиваре са Светим ратником на улазу оличење је моћи и снаге којом овај ратник зрачи. Празник Св. Ђорђа уједно је и имендан Ђорђа Вајферта. Рељеф „Св. Ђорђе убија аждају” налази се у лунети изнад улазних врата зграде Старе пиваре. Ратник Св. Ђорђе, представљен је на коњу како копљем пробада аждају која је у доњем делу композиције.
Извори: Фондација Ђорђе Вајферт и Завод за заштиту споменика културе у Панчеву.