Лав Николајевич Толстој
(рус. Лев Николаевич Толстой) био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба. Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.
Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар. Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг и Ганди.
Толстој је рођен у Јасној Пољани, на породичном имању 12 km јужно од Туле, а око 200 km јужно од Москве.
Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства. Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Отаџбинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, па су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци. Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казањском универзитету. Учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“. Напустио је универзитет усред студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део времена у Москви и Санкт Петербургу. Године, Након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је 1851. год отишао са старијим братом на Кавказ и приступио армији.
У то време је почео да пише.
Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци и путовањима по Европи – 1857. и 1860-61. Толстој је 1857. присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота.
Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игоове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај.
На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу.
Осим прегледа Прудонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању.
Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.
Толстој је 1862. г. оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, 16 година млађу од њега. Софија (деминутив Соња) је била ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Имали су 13 деце, од којих је осам преживело детињство. Соња радила као секретарица, едитор и финансијски менаџер и ручно је преписивала његове епичке радове с времена на време. Толстој је настављао да уређује Рат и мир, и биле су му потребне чисте финалне верзије да се испоруче издавачу.
Толстојева породица је напустила Русију након Руске револуције из 1905. и накнадног успостављања Совјетског Савеза, и стога његови потомци и родбина данас живе у Шведској, Немачкој, Уједињеном Краљевству, Француској и Сједињеним Државама. Међу њима је шведска певачица Викторија Толстој и шведски земљопоседник Кристофер Паус, Хереста.
Толстој је један од великана руске књижевности; његови радови обухватају романе Рат и мир и Ана Карењина и новеле као што су Хаџи Мурат и Смрт Ивана Илича.
Верује се да је Толстој умро од запаљења плућа у Астапову, на железничкој станици 1910. године, након што је усред зимске ноћи напустио дом. Имао је 82 године. Дуго је боловао, па су бригу о њему преузеле супруга и кћерке. На место смрти одмах су дошли лекари, дајући му инјекције морфија. Полиција је покушала да ограничи приступ посмртној церемонији, али хиљаде сељака је било у колони на његовој сахрани. Неки су, додуше, знали само да је „неки аристократа преминуо. Тако се испоставило да нису довољно знали о животу и делу овог руског реалисте.
Дела – Романи и новеле
- Детињство(рус. Детство; 1852)
- Дечаштво(рус. Отрочество; 1854)
- Младост(рус. Юность; 1856)
- Породична срећа(новела, 1859)
- Козаци(рус. Казаки; 1863)
- Рат и мир(рус. Война и мир; 1865–1869)
- Ана Карењина(рус. Анна Каренина; 1875–77)
- Смрт Ивана Илича(рус. Смерть Ивана Ильича; 1887)
- Кројцерова соната(рус. Крейцерова соната; 1889)
- Васкрсење(рус. Воскресение; 1899)
- Хаџи – Мурат(рус. Хаджи-Мурат; написано 1896–1904, издано 1912)
Кратке приче
- Упад(1852)
- Севастопољске приче(рус. Севастопольские рассказы; 1855–56)
- Иван глупак: Изгубљена прилика (1863)
- Поликушка(1863)
- Кавсаски заробљеник(рус. Кавказский пленник; 1872)
- Путник: Прича једног коња(1864, 1886)
- Колико је човеку потербно земље?(рус. Много ли человеку земли нужно; 1886)
- Козак и радник(1895)
- Отац Сергеј(рус. Отец Сергий; (1898)
Комади
- Царство мрака(рус. Власть тьмы; (трагедија, 1886)
- Воће просвећења(комедија, 1889)
- Живи леш(рус. Живой труп (1900)
Научна дела и полемике
- Исповед(Исповедь; 1882)
- У шта верујем(и под називом Моја вера) (рус. В чём моя вера; 1884)
- What Is to Be Done?(1886)
- Царство Божје у теби(рус. Царство Божие внутри вас; 1894)
- Јеванђеље у писмима(1896)
- Шта је уметност?(1897)
- Закони љубави и насиља; 1940