Бициклистичке јединице су врста пешадије која за превоз користи бицикле, а борбу врши пешке као и обична пешадија.
Званични подаци кажу да се бициклистичке јединице први пут појављују у пруско-француском рату 1870-1871. И користе се за курирску службу. Већ 1885. формира се прва бициклистичка чета у Уједињеном Краљевству, а убрзо потом бициклистичке јединице усвајају многе војске. У српској војсци постоје од од 1895. године.
У Првом светском рату се бициклистичке јединице доста користе, посебно због могућности дневног марша и до 90 километара. Нарочито су корисне за извиђање и стварање изненађења. Немци су 1916. користили 2. бициклистичку бригаду која се истиче против Румуније 1916-1917., затим у склопу 42. пешадијске дивизије 1917. у десанту на Сарема и Хијума (острва у Балтику). У фебруару 1918. помажу при заузимању Талина.
У Србији се питомци Пешадијске подофицирске школе на бициклима користе за везу и извиђање. Уредбом из 1895. предвиђено је формирање „велосипедских одељења“ у дивизијама, при инжињерији.
Између два рата југословенска војска има 3 велосипедска батаљона јачине 650 војника, по један на сваку коњичку дивизију. Чете имају 1 вод лаких митраљеза и 3 стрељачка вода. Митраљеске чете имају 3 вода са по 3 одјељења. Батаљон је имао и 4 камиона, механичарску радионицу и аутомобил-санитет.
У Другом светском рату бициклистичке јединице се мало користе због развоја оклопних и механизираних јединица. Изузетак су Јапанци који их успешно користе при освајању Малаје 1941-1942.
После рата се свуда расформирају осим у Швајцарској, гдје се сматрало да могу бити корисне због непроходности већег дeла земље и за брзу концентрацију противваздушних десанта противника.
