Споменик оснивачима панчевачке гимназије налази се у порти Успенске цркве у Панчеву, на простору првобитне цркве брвнаре у којој је обављана служба од 1798-1811. док није изграђена Успенска црква.
Споменик је изграђен 1836. године, у основи четвртастог облика у виду стуба који се према врху сужава.
На западној и источној страни су две плоче од Будимског камена са рељефима и натписима. На првој је натпис на старословенском језику и посвећен је старој цркви брвнари која се некад налазила на том месту.
На другој, која је посвећена оснивачима гимназије на старословенском, латинском и немачком.
„FUNDALORIBUS GYMNAZIUM PANCSOVIENZIS MDCCCXXXVI“
„DEN STIFTERN DES GYMNAZIUMO ZU PANCSOVA 1836.“
Сат на Успењској Цркви
ОСЕЋАМО да нам је јесен већ упливала у крвоток. Мирише по ајвару и пинђуру.
Почињу и кишице. Чини нам се као да је јуче било то нежно пролеће. Нисмо свесни да је прошло још једно лето. Лето које се никад неће поновити и чије дане и сате, Богу хвала, нећемо поново преживљавати. А време тече и сатови откуцавају.
Сат на Успенској цркви поново ради. И то тачно. Откуцава такође тачно и, једном речју, као нов је. Тај сат постављен је приликом последњег генералног реновирања цркве, далеке 1931. године и тада је скинут стари ковачки сат. Сат је купљен у Немачкој и израдила га је фирма “Улм ам Донау”. Та фирма постоји и дан-дањи и још увек производи овако велике сатове. Сат је смештен у десном торњу, а преко преносних осовина и још које каквих бургија покрећу се казаљке и на бројчанику левог торња. Бројчаници су постављени такође ‘31 године и такође су купљени у Немачкој. Било их је осам и два наша стаклена, домаће производње. Сат је био предвиђен од самог почетка да се навија на електрику и имао је уграђен мотор. И радио је сат, и звонио, и навијали су га црквењаци, и деца, и ко зна ко све не. У десном торњу записана су поред тог сата многа имена. Имена Панчеваца који су се мували око сата и новог и старог. Неки су још живи, а неких више нема. Одавно нема. Читајући имена као да сте у неком времеплову који Вас води кроз прошлост.
Сат је радио до 1961. године, када се покварио и стао. Тадашња два студента Панчевца, Саша Воларов и Милутин Бикар, поправили су сат, очистили га и подмазали, навили и пустили да мери и одмерава време Панчевцима. Једном су их чак закључали у торњу па су пробудили Панчевце звоњавом јер никако нису могли да дозову црквењака. Било је то око једанаест сати увече, једног дана давне 1961 године.
Бикар је затим три године навијао сат, а то је требало радити једанпут дневно. Потом је, сада већ покојни мајстор Фрања Апци, поново наместио да се сат навија на струју и ставио нове пластифициране бројчанике.
Сат је куцкао и тикатакао све до пре коју годину, када је поново заћутао. Али нашао се мајстор, мајстор Тома, који је сат дотерао као нико до сада, променио 50 лежишта, прешао 21.744 степеника и утрошио 285 радних сати.
Урадио је мајстор Тома све са вољом и љубављу и задужио нас, Панчевце. Сада се спрема да поправи сат на Горњој цркви, тако да могу и Горњани и Маргићани да „штелују“ сатове.
И кад већ набрајамо сатове, један смо пропустили да поменемо, а то је онај на згради старе болнице или санаторијума. О том сату ама баш ништа не знамо, а потрудићемо се да сазнамо. Драги Панчевци, не журите. Има времена. Живот је само један и треба га натенане поживети. Штелујте сатове и редовно их навијајте. Сатови понекад успављују. Лака Вам ноћ. Тил-так, тик-так.
Текст Зорана Душковића