У част погинулих припадника 72.Специјалне бригаде тим удружења Пријатељи 72. Специјалне реализовао је успон на највиши врх Европе и Русије – Елбрус.
Поводом 800 година самосталности СПЦ, 105 година величанствених победа на Церу и Колубари, 75 година од ослобођења Србије у 2 Светском рату, 25 година погибије једне групе специјалаца и 20 година НАТО агресије, а у славу наших погинулих другова од 08. до 19. јуна организовали смо успон на највиши врх Европе и Русије Елбрус. Назив пројекта је „ЗА ХЕРОЈЕ ДО НЕБА И НАЗАД“,
У тим су били 7 ветерана, два активна припадника Специјалне бригаде и један припадник специјалних јединица Републике Српске. Два члана тима су ратни војни инвалиди, а један је син нашег капетана који је погинуо 1999. на Косову и Метохији.
Кренули смо свечано испраћени из наше касарне, где смо у спомен соби, испред слика наших палих другова примили заставе бригаде и батаљона, а затим је приређен испраћај и испред градске скупштине. Испраћају су присуствовали државни секретар министарства одбране Александар Живковић, начелник управе за ветеране, Душко Шљиванчанин, командант бригаде Мирослав Талијан.
Летели смо преко Истамбула, где смо на аеродрому „прошетали“ са обележеним тренеркама и мајицама на којима су се са поносом налазили „СРБИЈА“ и „За хероје до неба и назад“и лого Удуружења. Потом смо наставили лет до аеродрома Минералне воде и превоз до малог места Терскол (2100 м) у подножју Елбруса.
Наредних неколико дана смо имали припреме током којих смо урадили успон на 3100 м до међународне обсерваторије „ПИК“ и после ноћења у шаторима и целодневног боравка на овој висини вратили смо се у основни базби логор у Терсколу.
Уследило је превожење до места Азау, одакле смо жичаром превезени до Гарабашија (3900 м), одакле смо наставили до последњег базног логора Дизел-хут на висини од 4250 м. Ради се о планинском дому где је групни смештај у просторијама по 8 до 20 људи, без грејања и само са повременим доласком струје, са пољским вц-ом који је двадесетак метара удаљен од колибе. Водом смо се снабдевали са оближњег глечера, који се током дана отапао.
Одавде смо првог дана по јаком ветру, слабом снегу и минималној видљивости урадили успон до 4900 м и вратили се до кампа. Наредна два дана смо провели у припремама и покушајима да се спнемо на највиши врх Елбруса 5642 м, али панина нам то није дозволила. За ова три дана колико смо провели на базбом кампу Дизел -Хут ниједна експедиција, па ни специјалне планинске јединице Руске војске – које су биле ту са нама, није се упела попети на врх. Вероватно нам је планина желела поручити да нисмо достојни тих наших хероја чије слике смо понели или …
У сваком случају испунили смо своју мисију, поводом двадесет година од злочиначке агресије НАТО-а, попели смо се изнад оних који су нас бомбардовали, погледали смо их са висине и видели сивило, злобу и нељудскост. Са нама и поред нас су били Руски народ и Руска војска чисто небо и јасан поглед. Развили смо пано са сликама свих наших погинулих хероја, заставе Србије, Републике Српске и Русије, али и заставе Специјалне бригаде и ИДБ и ПТБ.
На повратку смо се задржали у граду Пјатигорску, где су нам руски домаћини приредили величанствен обилазак и свечани испраћај и само још једном показали и доказали колико смо блиски и братски народи.
На аеродрому Никола Тесла у Београду дочекало нас је педесетак људи, чланова породица и медији, који су сво време пратили ову нашу мисију и позитивно и похвално извештавали.
На крају остаје нам се да се захвалимо свима онима који су нам помогли и који су нас подржавали како материјално, финансијски и морално и помогли нам да реализујемо овај величанствен догађај.
СРБИЈА ЈЕ ВЕЧНА ДОК СУ ЈОЈ ДЕЦА ВЕРНА!
