Школу је почео да учи у Земуну, када му је било шест година. Када је завршио у српској, провео је још три у немачкој школи. Године 1835. уписао се у Крловачку гимназију у којој је изучио шест разреда, колико је тада у њој било. Тада је почео да пише поезију, за разлику од осталих књижевника своје песме је писао на народном језику. У лето 1841. године, Бранко се опростио са друговима и растао са Крловцима. У његовој свести детињство у граду Карловцу оставило је трага тако да је 1844. написао песму „Ђачки растанак“- живу слику српског ђака, а приликом растанака Бранко осећа тугу, сету, носталгију, на неки начин и радост. Ова песма само показује везаност за то место. Тешко му је да остави иза себе прелепе успомене, спокојно детињство и да оде, али свестан да тако мора да буде и креће у свет. Наглашава да се у Краловцима поштују србски обичаји: славе, празници, наши преци, цареви. Поштују се јунаци који су живот дали за своју домовину, за будућност својих наследника и свих нас.. Упоређује небо пред залазак сунца (црвене боје) са крвљу проливеним Косовом…
Бранко пева о Дунаву и пловидби са друговима, опрашта се са фрушкогорским позлаћеним виноградима, усхићен је бербама, наглашава да момци подвикују, а девојке певају и песма се чује свуда. Музика и весеље спајају се са рујном зором, позива све на игру у којој нико не посустаје…
Седми и осми разред Гимназије уписао је у Темишвару где му је отац службовао. Затим је уписао студије права у Бечу. Након три године је одустао од факултета, а 1849. године, када је сазнао да болује од туберкулозе уписао је медицину, као стипендиста кнеза Михаила Обреновића, како би нашао лек за своју болест од које су преминули многи чланови његове фамилије. Упркост болести Бранко је и даље писао. Поред лирских у његовој збирци су се нашле и епске песме. Његова елегија „Кад младија умрети“ се сматра једном од најлепших у српској књижевности.
Његово учење му је прекинула прерана смрт. Сав Бранков живот има дава дела: у Краловцима и у Бечу. У Карловцима је био живот веселог ђачића, у Бечу младог борца у чети Вука Краџића. У то време је у Бечу странствовао млади Ђуро Даничић са коијм се Бранко побратимио. Оба су се прославила на српским пространствима. Даничић је носио заставу српског језика, Бранко заставу српске песме.
Бранко је по дару и по најлепшим песмама својим лиричар. Он се јавио онда када је Његош био на врхунцу своје песничке снаге када је издао „Горски Вијенац“.
Оцењујући их заједно, суди о њима Стојан Новаковић: „Њих двојица показавши у својим делима први између Срба одличне узоре уметне поезије у народном духу, прекинули су тиме колебање међу класицизмом и народно -романичним правцем, а повели са собом сав нараштај, који је иза њих ступио на поље уметне поезије…“
Бранко се у Бечу интензивно дружио са Вуком Краџићем. Током једног од тих дружења упознао је Вукову ћерку Мину. Мина је била веома образована и талентована девојка. Говорила је српски и немачки, преводила књижевна дела, те учествовала у расправама које су у кући Краџића водиле значајне личности попут Петра Петровића Његоша, Ђуре Даничића и Јернеја Копитара. Том приликом родило се и пријатељство између Вукове ћерке и младог песника које је трајало све до његове смрти. Поједини познаваоци тадашњих прилика тврде да је Бранко био заљубњен у Мину, те да га је та љубав инспирисала да напише месму „Певам дању певам ноћу“.
„Певам дању певам ноћу, певам селе што год хоћу; И што хоћу, то и могу, само једно још не могу: Да запевам гласовито, гласовито, силовито, да те дигнем са земљице, да те метнем међ звездице. Кад си звезда селе моја, да си међу звездицама, мешу својим, селе моја, милим сестрицама.“
Како наводе многи историчари песма „Певам дању певам ноћу“ је заједно са Бранковом посветом пронађена у њеном дневнику. У њеној сликарској колекцији налазило се још неколико песникових портрета.
Бранко Радичевић је сахрањен у Бечу. Његова жеља је била да буде сахрањен на Стражилову, а након неколико неуспешних покушаја србска омладина му је 1883.године, испунила ту жељу. На тридесету годишњицу смрти великог песника његови посмртни остаци су премештени на Стражилово. Те године, др Јован Пачу као лекар у Сомбору, поводом преноса посмтрних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово, компоновао песму „Коло коло наоколо“ на чувене стихове из Брановог „Ђачког растанка“.
Две године касније Крловчани су му подигли споменик у облику пирамиде, а у њега је узидан камен из различитих крајева тадашње земље. На средини пирамиде је исцртан крст, а испод њега исписане речи: Бранку-српски народ.У подножју споменика налази се надгробна плоча пренесена из Беча.
На њој је написано: „Много хтео много започео, час умрли њега је омео!“
Многе улице, тргови, школе, библиотеке и друге установе данас носе име великог песника, а у његову част додељују се бројне књижевне награде.
Приредио пуковник
Радован Милетић