Исидора Секулић ( 1877, Мошорин – 1958. Београд)
Исидора Секулић српска књижевница, приповедач, романсијер, путописац, есејиста и преводилац, професор Друге женске гимназије у Београду. Прва је жена чланица Српске академије наука и уметности.
Детињство је провела у Руми, Земуну и Новом Саду. У Новом Саду је похађала „Вишу девојачку школу“. У Сомбору се школовала на „Српској препарандији“.
Са четрнаест година, захваљујући оцу који се сам бринуо за децу, јер је остао рано без жене, а и без једног мушког детета, већ је знала пет свјетских језика и била далеко изнад својих вршњака по знању. Познаваоци њеног ствралаштва наглашавали су да је Исидора још у претшколском узрасту савладала старогрчки и латински. Преводила је са њемачког, енглеског, француског, руског, норвешког и шведског језика.
Осим књижевности добро је познавала природне науке и филозофију. Дипломирала је на Педагошкој школи у Будимпешти, математику и природне науке, 1892. године. Године 1900. задесиле су је опет породичне трагедије: исте године умире јој отац, а затим брат Димитрије. Сахрањени су на земунском православном гробљу. На гробљу је проводила доста времена, виђали су је како сатима остаје тамо. Упознала је гробара Николу који јој је причао о животима људи који су сахрањени на земунском гробљу. Она је све Николине приче биљежила у црну свеску, коју је носила са собом сваки пут када би ишла на гробље. Тако је настало Исидорино велико дело „Хроника паланачког гробља“ у њему пише супротно уобичајеном хронолошком развоју догађаја. Уместо тога, сваки део књиге почиње на гробљу, на крају се враћа у време живахног живота, са свим својим радостима и трагедијама… Њена дела су позната у томе што су у њима истакнути први јаки женски ликови у српској књижевности, обојени детаљно са њиховом храбрости, поносу и одлучности.
Када је писала о српским официрима једном је нагласила да „српски официр умире стојећи у чизмама, достојанствено…“
Године 1922. је докторирала у Немачкој. Радила је као учитељ математике у Панчеву, Шапцу, Скопљу и Београду.
У Панчеву је провела дванаест година. Школски савет је у почетку имао високо мишљење о њеном раду, а школске 1901/1902. године била је вршилац дужности управника школе. По истеку мандата управника је тражила да јој се одобри пола године одсуства, ради лечења.
Исидора је напустила Панчево. Толико тихо, да то нису забележиле ни тадашње локалне новине, а био је то устаљени обичај. На згради у којој је службовала панчевачки књижевници су 80-тих година поставили спомен плочу. Једино она и име једне основне школе данас сведоче о Исидорином боравку у Панчеву.
Путовала је много и у Шведску, Немачку и Италију. У Норвешкој налази тражени мир који одговара њеној нарави, а који је био нарушен негативним критикама на нека њена дела српских критичара. У страној земљи, како су је звали, земља бајки, уживала је у шумама и фјордовима, скијала је на падинама, а навече уз топлу пећ писала своја нова дела. Једна је од првих наших књижевника која је посетила Скандинавске земље, нарочито Норвешку. (Објављена су «Писма из Норвешке“, путопис (1913)
Обожавала је шуме, простране, тајновите, нечујне и далеке. О шумама и својим опсервацијама једном је написала: „Чудни су четинари. Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси, Бог шаље сунце, а они се не радују. Бог шаље ветар, а они се не љуљају... Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тло под твојим кораком угиба и нога ти упада у нешто мекано,то су милијарде иглица које су, као сузе поносног човека, нечујно и невидљиво пале...А изјутра, стотину вјетрова на све стране, дремљива стабла се у некој вртоглавој линији поведу за струјом, али врхови њихови су и тада будни и мирни компаси у неке неслућене пређеле и даљине…“
Свака прича о Исидори Секулић говори о њој као веома интелигентној особи која носи са собом снажну поруку. Религија је била чест предмет њених разговора. Исидора Секулић била је религиозан човјек. Називала је то простим религијским осјећањем које је носила у себи. Њени савременици су истицали да је у говору Исидоре Секулић, или у одијевању, понашању, њеном животу уопште, било нечег монашког.
Била је позната по честим окупљањима у свом стану, гдје се расправљало о књижевности, музици, позоришту, сликарству и слично. Стан је био скромно уређен и мало је подсјећао на апотеку. Његово богатство крило се у књигама и сликама.
У сржи сваког њеног рада налази се мисао, а начин излагања био је поетичан. Увек је остајала своја као писац, несвакидашња појава и једна од најинтелигентнијих жена стваралаца у српској књижевности и култури. Била је позната као писац лепе смислене речи. Исидора је важила за најобразованију Српкињу свога времена. Сматрала је да језик и говор представљају културу једног народа. Отишла је у основу српског народног говора, као и његовог уметничког израза. („Записи о моме народу“, приповетке (1948).
Вредно је писала о великим српским писцима као што су: Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Милан Ракић, Петар Кочић, Иво Андрић, Вељко Петровић и други.
Исидора Секулић такође је написала критичке осврте на подручју музике, позоришта, умјетности, архитектуре, књижевности и филозофије. Написала је велике студије о југославенским, руским, енглеским, њемачким, француским, талијанским, норвешким и другим књижевностима.
Након Другог свјетског рата, постала је чланом одбора АФЖ-а (југославенског антифашистичког фронта жена). Била је прва српска жена која је изабрана за члана – дописник Српске Краљевске академије наука (1939. године), чланица Српске академије наука и умјетности (1950. године), била је прва жена академик САНУ, председник Српског центра ПЕН (1931. године), председник Удружења књижевника Југославије и председник Удружења књижевника Србије. Њена молба за пријем у САНУ чекала је десет година, пишу познаваоци живота и дела Исидоре Секулић.
„Његошу књига дубоке оданости“ (1951. године) Исидоре Секулић је најобимнији критичко-есејистичко дело ове умне жене. Његошевом личношћу, животом и делом страствено се бавила и неуморно проналазила нове изворе. Сагледала је време и друштвену средину великог песника и владара и саму његову поезију. Ово њено дело има карактер и обим студије.
Због негативне критике М. Ђиласа, други део замишљене монографије о Његошу је спалила.
У Матици српској се налази највећа збирка писама које је она писала другима и који су предати Матици, као културна баштина
Живот Исидоре Секулић приказан је ТВ драмом. Сваке године у њену част на научном скупу издаје се зборник радова „Исидоријана“. Те се додељује књижевна награда „Исидора Секулић“. Одбор академика САНУ-а уврстио међу сто најзначајнијих Срба, 1993. године.
Подигнут јој је споменик на Топчидеру 2015. године.
Приредио пуковник
Радован Милетић