Рођен је у Новом Саду 1833 – умро у Сремској Каменици 1904
Српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма. По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.
Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и творац је њеног амблема.
После прекида студија права, Змај је 1860. у Новом Саду, као један од најближих сарадника Светозара Милетића постао службеник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској „Даници“. Ту се упознао своју будућу супругу Еуфрозину – Розу, коју је „прекрстио“ у Ружу. Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус песама Ђулићи.
Служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео да уређује сатирични лист Комарац.
Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник у Текелијануму, како би обезбедио средства да заврши студије медицине у Пешти.
Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао
Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу.
На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижа.
Више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишла је његова чувена збирка песама Ђулићи увеоци. Очајан и „гоњен“ вратио се Змај у завичај, а потом ради у Карловцима, Футогу, Београду, Бечу, Загребу …
У Каменицу се доселио 1875., да би се ту скрасио у својој раније купљеној кући на Змајевцу по повратку из Загреба 1902. године.
Тада, иако стар и болестан, није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.