Како је 1916. год. отворена „КАПИЈА СЛОБОДЕ“
Солунски фронт у Великом рату настао је као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Против здруженог напада Немачке, Аустрије и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Пре тога Србија је покушала да за неких девет месеци колико је имала од претходних напада непријатеља, да обнови своје снаге и побољша стање са залихама.
Лоше опремљена и исцрпљена Србија не успева да се одупре јаким непријатељима и тада настаје егзодус који често називамо „Голгота Србије“. У великој колони ка Црној Гори и Албанији осим војске, налазио се читав народ, па и старци, жене, деца… После много неизвесности и проблема које су им правили „савезници“, Срби коначно стижу на многа острва у Грчкој. Највише људи смештено је на Крфу одакле опорављени и поново наоружани крећу ка Солуну. До тада се већ формирао фронт који је углавном пратио границу Србије и Грчке.
Зашто су наши савезници толико оклевали? Наводно је владало мишљење да ће рат решити битке на главном ратишту на западу Европе, а да је ово споредни фронт.
Горничевска битка
Наше опорављене снаге пребациване су бродовима у Микру источно до Солуна. Улогорили су се у ширем простору те луке и чекали даља наређења. Постојале су приче да ће наше армије ићи на Западни фронт, што Србима никако није било по вољи.
Десило се нешто што ће наше „савезнике“ натерати да промене ту одлуку. Наиме Бугарска у августу 1916. године започиње офанзиву правцем Битољ – Лерин – Островско језеро, у жељи да прекине пругу која је имала везу са Солуном, стратешки важним објектом. Вођене су велике борбе у ширем реону Горничева. Тада се хитно активирају наше јединице и укључују у битку. Поред јаке артиљеријске ватре и напада авионима, 28. августа Бугари из напада прелазе у одбрану и губе ту битку.
Горничевска битка била је прва победа реорганизоване српске војске, која је значајна јер је вратила веру у победу и подигла борбени дух. Након Леринске операције настављене су борбе у долини Црне реке, у подручју села Скочивир и Добровени. Село Брод је неколико пута прелазило из руке у руку. Након осам напада српска војска 18. октобра прелази на леву обалу Црне реке код села Брод и ту се утврђује. Тада створена линија фронта задржана је све до коначне офанзиве и пробоја преко Доброг поља 1918. године. Антанта је покушавала да пробоје бугарске положаје на подручју Црне реке у следеће две године али без већих успеха.
Кајмакчаланска битка
Почетком јесени 1916. године почела је дуго очекивана офанзива Антанте напредовањем српских и француских снага преко Могленских планина. Истовремено су се енглеске снаге упутиле ка Вардарској долини. Бугари су били ушанчени у веома чврста утврђења. Битка је вођена између 12. и 30. септембра, када је Прва српска армија, уз огромне губитке, успела да заузме врх Кајмакчалана. Тај врх се звао Свети Илија па многи и данас цркву на Кајмакчалану називају тим именом а не онако како је названа „Свети Петар“. Бугарско утврђење на коти 2525 како су тада тврдили да је висок планински врх, било је веома утврђено и били су убеђени да је неосвојива тврђава. У том периоду врх је неколико пута заузиман; час од наших – час од бугарских снага. Највише проблема правила нам је бугарска артиљерија. 30. септембра наше снаге протерују непријатеља даље према Мариову.
Добровољачки одред Војина Поповића, војводе Вука, одиграо је кључну улогу у заузимању Кајмакчалана, али је та јединица у тој борби и још неколико наредних, изгубила готово све ратнике па је престала и да постоји. У борби на Грунишком вису погинуо је и легендарни командир потпуковник Војин Поповић.
Али том победом ослобођен је део Отаџбине. Отворена је КАПИЈА СЛОБОДЕ.
|