Мирослав (Јована и Зорице) Маринков, рођен је у Кули 16.07.1971. у Бачкој равници. Своје детињство је провео у Сивцу, у породичној кући Маринков. Био је прво дете, а након четири године 1975. год. његови родитељи, Јован и Зорица су добили ћерку Миланку. Мирослав је као дете био добродушан и интересантан. Волео је коње, коњичке трке. Као мали је имао албум, у који је лепио сличице коња које је обожавао, а остали су сачувани програми коњичких трка које су се сваке године одржавали у Сивцу, Сомбору, Деспотовцу и Пачиру. Био је ватрени навијач ФК Црвена Звезда, на чије утакмице је радо ишао. Поред коња волео је униформу, а маштао је да постане частан војник што се и обистинило. Био је велики хедониста, уживао је у свим чарима које живот пружа, али несрећна судбина поиграла се са његовим животом и испратила је легенду о којој ће многи да причају.
У Сивцу је завршио основну школу 1986. године. Исте године, у јесен креће у средњу Саобраћајну школу у Кули, смер – друмски саобраћај за занимање возач-механичар где након четири године стиче образовање за саобраћајног техничара. Након завршетка средње школе 26.06.1990. године одлази на одслужење редовног војног рока у Славонску Пожегу. Након обуке добија премештај у Загреб, а из Загреба са одслужења војног рока долази 31. 05. 1991. године.
Током 1992. године објављен је конкурс за војнике по уговору. Прикупио је сва документа и за непуних годину дана, након редовног војног рока одлази на посао у касарну у Ковину 25.05.1992. године. У међувремену прешао је у касарну у Панчево где је из године у годину напредовао. Похваљен је од стране пуковника Бранислава Лукића за постигнуте резултате у изградњи и јачању борбене готовости Војске Југославије. Похађао је ронилачки курс у трајању од 07-18.04.1997. године који је одржан у Београду. 11.05. 1997. године у Панчеву стекао је диплому млађег рониоца. Уверење о завршеном Основно извиђачко – диверзантском курсу за професионалне подоофицире у Безбедносно- обавештајном школском центру у Панчеву стекао је 27.11.1998. године. Учествовао је у борбеним дејствима у Републици Српској у Војсци Југославије. Био је на дужности командира одељења за време борбених дејстава на Косову и Метохији, борећи се у Извиђачко-диверзантском батаљону 72. Специјалне бригаде. Наш Мирослав је дао живот при обављању борбеног задатка у одбрани наше земље, која је тада била нападнута од стране терористичке организације ОВК, албанске војске и НАТО алијансе.
Погинуо је при обављању борбеног задатка 19. aприла 1999. у рејону карауле Кошаре, на обронцима планине Проклетије, у околина Ђаковице, од стране снајперског метка албанског терористе. Чувши тужну вест, Мирославова бака Душица, преминула је за својим унуком. „Дочекала га је“ и заједно су сахрањени на гробљу у Сивцу 24.04.1999. године. Председник Савезне Републике Југославије је одликовао водника прве класе Мирослава, Јована, Маринкова Орденом за храброст 16. 06. 1999. године.
СУЗЕ У ЊЕНИМ ОЧИМА (Текст написала Ученица осмог разреда ОШ „20 Октобар“ Сивац)
Сузе су једино што је остало од ње када је сазнала за смрт коју није могла да поднесе. Мајка једног водника која је седела у кући и молила Бога да јој се син врати жив и здрав, примила је ту вест као да јој је неко одузео цео живот, што и јесте без њега поред ње. Та суза пала је први пут и задњи пут. Било је то када је свима било подједнако тешко, седели смо у соби када је зазвонио телефон и када су јавили да је погинуо. Он је био водник; водник кога су сви поштовали и највише волели јер никада никоме није урадио ништа лоше, никада никоме није рекао нешто што би друге повредило, једноставно он је био син кога би свака мајка пожелела. Она је њега волела највише и зато није хтела да верује да је њен син био жртва зла и нечије пакости да би други били задовољни. Прошле су две деценије од тог тужног догађаја али и дан данас када би је срела на улици она би се насмешила, али постоји једна суза у њеним очима која никада неће пасти. Сваки дан иде до његовог гроба, однесе свеже цвеће и прича са њим као да је ту испред ње. Пошто јој је било све теже, почела је да га сања сваку ноћ, па чак и да га налази у звездама и најлепшем облаку на небу. Ја верујем да је он види и да можда он њој шаље те знаке да би била срећна макар када га сања. Када би долазило лето, она би седела напољу и гледала у правцу из кога је он некада долазио, раширених руку и очију пуних суза од среће што се вратио кући. А можда она ипак мисли да ће се он вратити, то је за њу и даље нада која неће побећи из њених мисли ни на тренутак.
За сваког изгубљеног сина, рођака у целом свету остаје само нада и суза у очима која никада неће пасти.
