Панчево је 6. октобра 1944. године ослобођено од окупатора у Другом светском рату. Тај датум је један од најзначајнијих у историји Панчева, дан када су војници немачког Рајха побегли пред надолазећим трупама бораца Народноослободилачке војске и руске Црвене армије.
У тешкој борби за ослобођење Панчева у Другом светском рату учествовали су партизани Јужнобанатског, Панчевачког, Вршачког и Белоцркванског партизанског одреда и 49. Гардијска пешадијска дивизија совјетског Савеза, под командом генерала Василија Филиповича Маргелова, који се касније у својој аутобиографији, између осталог, и присећао тих дана. ???
Јако дуго се није знало име генерала који је ослободио Панчево, а испоставило се да је у питању изузетно важан војсковођа који је у Русији оно што је у Србији Живојин Мишић. О томе сведочи и аутор књиге “Битка за Панчево октобра 1944” Срђан Божовић виши кустос Народног музеја у Панчеву коју је објавила Словенска унија.
Панчево је окупирано 12. априла и организован је окупациони систем са ослонцем на локане Немце. Криштоф Холд је постао градоначелник.
У циљу застрашивања становништва већ 22. априла на православном гробљу стрељано је 36 људи, углавном Срба.
У граду се није могла успоставити организација НОБ јер су локални Немци све познавали и радили веома ревносно. Током септембра и октобра 1941. ухапшене су Драгица Павлов и Олгица Радишић. Погинуо је и Жарко Зрењанин као носиоци организовања отпора. Жарка Зрењанина је заменио на функцији секретара партије Јужног Банта Стевица Јовановић, али је и он за само три месеца био убијен од стране Гестапоа.
За једног убијеног и једног рањеног агента Гестапоа на путу Панчево – Београд 10. марта 1942 године стрељано је 75 људи. 21. јуна исте године 25 људи је обешено за једног рањеног немачког агента.
Немци су у Београду располагали са великим бројем људи које су често користили и у успостављању репресије у Панчеву. У свему овоме су се значајно ослањали и на локалне издајнике из састава Недићевих и Љотићевих снага.
Због тога је партизански покрет у Панчеву био врло скромних снага и резултата све до маја 1944. године. Тада су поред постојећег Јужнобанатског одреда формирани и Панчевачки, Вршачки и Белоцрквански партизански одреди. Они су до септембра извели више од 40 акција, напали 14 полицијских станица и ослободили више од 140 заробљеника.
И поред значајног јачања партизанских одреда није се могло рачунати на самостално ослобођење Панчева, поготово што су у Београд стигле додатне немачке јединице које су имале задатак да обезбеде повлачење немачких трупа у Мађарску и Аустрију. Команда Црвене армије и Команда НОВ су потписали договор о сарадњи и ускладили акције које су требале да доведу до ослобођења Београда и спречавање повлачења Немаца. Због тога су Немци појачали притисак на Панчевачки гарнизон пребацивши један батаљон, артиљеријска оруђа, минобацаче и самоходна топовска оруђа Фердинанд.
У граду, око жељезничке станице постављена су упоришта, а локалним Немцима је забрањено да напуштају град наводећи „да сваки Немац између 17 и 50 година мора да се бори за свој дом“. Није било важно што се ради о Србским кућама и Србском граду у коме су сами Срби били класификовани као „нељуди“.
Наређење за почетак евакуације немачког становништва дато је тек 1.10. навече, када се на територији Банта појавио и 10. гардиски стрељачки корпус генерал потпуковника Ивана Андрејевича Рубањука у чијем саставу су биле 86.109. и Марговљева 49. гардијска стрељачка дивизија.
Истог дана Маргеловљеви војници су ослободили Белу Цркву. Уследили су Врачев Гај, Владимировац и Банатско село.
Било је мало проблема због чињенице да је већина партизанских бораца носила плаве униформе узете из немачких магацина. Тако је током 3.10. дошло до размене ватре са припадницима 147. пука који су помислили да се ради о Немцима. Срећом капетан Владимир Афиногелов је врло брзо схватио да се ради о Србским партизанима, јер нису отварали ватру на њих, па је сам кренуо на коњу ка партизанима и ватра је прекинута, а нико није погинуо.
Прва озбиљна борба је вођена 04. 10 код села Јабука, где су два немачка батаљона уз подршку артиљерије и минобацача кренули у контранапад. Контранапад је одбијен, а 147. пук је запосео северну периферију Панчева, где је на прузи заустављен снажном митраљеском, артиљеријском и минобацачком ватром.
Када су главне снаге ослободилаца пребачене на јужну периферију дочекала их је снажна одбрана али и активно дејство немачког оклопног воза са вишњичке стране Дунава, а укључена је и немачка авијација. Непријатељ је чак неколико пута кретао у контранапад снагама једног до два батаљона уз подршку самоходних топова.
Непријатељ је водио активну одбрану градећи одбрану на свим оним линијама где су ослободиоци покушавали да се пробију. Борба за Панчево је у ствари представљала велики број малих окршаја. Највеће борбе су вођене на железничкој станици и дуж пруге.
„У уличним борбама стрељачке јединице су показале велику вештину. Дејства мањих група у уличним борбама као и употреба противтенковских оруђа и топова 45 мм показали су велику ефикасност. У борбама за жељезничку станицу Панчево већина непријатељаких митраљеских бункера који су сметали напредовању наше пешадије уништена је противоклопним оруђима и топовима калибра 45 мм“
Овај начин борбе ће касније Маргелов користити у припреми ваздушно -десантних јединица већ у послератном периоду: ослањање на мале групе бораца и коришћење артиљерије малог калибра.
Ови непрекидни удари са свих страна су дали резултате и Немци су се повукли из Панчева у јутарњим сатима 06. октобра.
У борбама за ослобођење Панчева погинуло је 119 бораца партизанских јединица и 124 војника Црвене армије (9 војника 144. гардијско стрељачког пука, 62 војника и официра 147. пука, 48 војника и официра 149. пука и 5 војника и команданата јединица Маргеловљеве дивизије).
За храброст у борбама у Јужном банату орденом црвене звезде одликована су 63 борца, Орденом Славе 3. степена 22 борца, мадаљом за храброст 68 бораца, медаљом за војне заслуге 19 бораца, 6 бораца орденом Отаџбинског рата 1. степана, 14 бораца Орденом Отаџбинског рата 2. степана и 5 бораца одреном Црвене заставе и 3 борца орденом Александра Невског.
Посебан раритет је и додела потпуно новог ордена Црвене звезде Валентина Жаворонкова Алексијевича који је био најмлађи војник, а потом и каплар. У пуку су га звали „син пука“ . У образложењу за доделу ордена стоји: „2.октобра 1944. године, када је батаљон напредовао у Банату (Југославија), под јаком митраљеском и минобацачком ватром непријатеља, презирући смрт, на време је пренео 11 борбених наређења команданта батаљона командирима чета, обезбеђујући несметану контролу над битком и заузимање добро утврђеног упоришта“. Млади херој је ову награду добио управо за ослобођење Панчева.