Иван Живковић рођен је 07. фебруара 1973. године у селу Стубал, општина Блаце, од оца Милорада и мајке Драгане.
Поред Ивана имали су и ћерку Радицу Живковић-Ивановић. 
Одрастао је у селу Стубал са родитељима, сестром и дедом Миломиром и бабом Миланком. Основну и средњу школу је завршио је у општини Блаце. Када је имао 7 година умрла му је мајка Драгана. Баба и деда су преузели бригу, а отац се поново оженио после 6 година са Милијаном и са њом добио ћерку Ивану.
Иван је волео дружење, људе и сваком је волео да помогне. Волео је фудбал, пецање и одлазак на Расинско језеро са школским друговима.
По завршетку средње школе Иван је отишао на редовно одслужење војног рока у Ужице. Волео је униформу па је цела породица била врло задовољна. Његова љубав према униформи, војсци, према свему ономе што она представља част, достојанство, понос и поштовање привукла га је да након одслужења војног рока остане у војсци као професионални војник. Примљен је у ВП 8486 – 72. Специјалну бригаду. У јединици је врло брзо прихваћен као вредан, способан о одговоран. Заузео је своје место и успешно извршавао све додељене задатке. Учествовао је са јединицом у већем броју борбених задатака.
Последњи пут се јавио кући 05. априла 1999. године из Ораховца и изговорио реченицу: “Ја сам добро, не брините за мене и немојте да се плашите није ово ништа страшно.“ Рекао је то само да би умирио све своје и не мислећи на себе.
Нажалост само седам дана од тог разговора, на други дан Васкрса, приликом извршавања борбеног задатка у селу Рогово код Призрена, током дивљачког бомбардовања од стране НАТО злочинаца погођен је у главу гелером авионске гранате.
Сахрањен је 14. априла 1999. године у родном Стублу.
За заслуге о одбрани отаџбине одликован је Орденом за храброст!
